OSKORUŠA

Некада уобичајени "украс" сеоских имања, дуговечно стабло оскоруше (Sorbus domestica), препознатљиво по бујној крошњи и опорим плодовима од којих се правила изузетно цењена ракија, данас је права реткост у Србији, и може да се види углавном као усамљено дрво на ливадама или ретким шумама храста, граба и цера. Стабла су већином старија од сто година.

У народној медицини бројних европских народа, оскоруша је од давнина уживала велику популарност. Посебно су цењени сушени плодови, од којих су се справљали лековити чајеви за разне намене. Ово изузетно лековито воће препоручује се за регулисање рада жучи, јетре, ћелија мозга код којих побољшава меморију и повећава концентрацију, а побољшава и целокупан рад нервног система. Плод је добар и за регулисање варења и цревне перисталтике, односно рад црева. Спречава затвор и анемију, а користи се и за јачање организма и срца. Прија и дијабетичарима, јер садржи минималне концентрације сахарозе. У неким крајевима ову воћку сматрају и снажним афродизијаком, док жене верују да је корисна у периоду трудноће.

Плод оскоруше је ситан, јабуколиког или крушколиког облика, доста кисео и опор. Садржи једанаест до четрнаест одсто шећера, знатно више фруктозе него глукозе. У презрелом воћу има у извесној количини алкохола и јабучне киселине, азотних састојака и доста целулозе. У завидној количини садржи и витамин C, односно асорбинску киселину, као и каротин. Дозрева крајем септембра и у октобру, али је врло укусан, сладак и хранљив тек након стајања када угњили и првих мразева. Тада добија и мекоћу и фину смеђу боју.

Некада су се суве оскоруше млеле и додавале брашну ради бољег укуса хлеба. Осим што се користи за јело, плод служи и за справљање желеа, мармеладе и компота, при чему компот од сувих оскоруша, мешан са другим воћем има посебан укус. Тамо где оскоруша има довољно, користе се и за производњу ракије. 

Нажалост, оскоруша код нас није посебно цењена као што је то случај у Француској и Немачкој, где су плодови врло тражени у прехрамбеној индустрији. Да би их имали у довољној количини, оскорушу гаје у засадима.

Због тога што није пуно захтевна, веома је распрострањена у јужној и средњој Европи, северној Африци, на Криму и у Малој Азији. Границе природне распрострањености тешко је одредити, будући да је сађена од давнина, а ширила се спонтано. Ипак, добри познаваоци тврде да је највише има на Балканском и Апенинском полуострву, као и у јужној Француској. Култивисана, среће се у воћњацима, уз винограде, путеве.

Занимљиво је да је аустроугарска царица Марија Терезија декретом наредила да свако сеоско двориште, поред неколико воћки, обавезно има и стабло оскоруше. Нагласила је да је то због глади и здраве исхране деце и народа. Занимљиво је и да плод оскоруше врло радо једу срне и јелени. А од дрвета оскоруше производе се кундаци за пушке, кломпе, палице за билијар, чембала, а у Индији ситар, шкотске гајде и скупоцени намештај.

 

 

 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Postanite naš član

Svaki registrovani član (voćar) može postaviti neki svoj članak o voćarstvu, a najstariji i najaktivniji članovi, ako žele, mogu raditi u moderaciji sajta.