HIDROPONIKA

U novom ekonomskom sistemu će se za ovu svrhu koristiti “SAMO I ISKLJUČIVO” najnoviji oblik održive i obnovljive ekološke (organske, biološke) poljoprivrede, poznat pod nazivom “Vertical Farms – Vertikalne Farme” ili još egzaktnije, ako govorimo o samoj metodi uzgoja, “Aeroponic Farms – Aeroponske Farme”. Sve će se uzgajati lokalno. Aeroponska metoda se u praksi pokazala najefikasnijom (mnogo efikasnijom od hidroponske) i predstavlja optimalan način očuvanja vode i energije unutar zatvorenog sistema (closed-looped system – sistem zatvorenog kruga).

Detaljni opis sistema i metode na našem jeziku:  Poljoprivreda na nebu

Šta je biljci potrebno za optimalan rast i razvoj? Potreban joj je optimalan dovod sledećih elemenata: vode (H2O), mineralnih hranjivih sastojaka, kiseonika (O2), ugljen-dioksida (CO2) i svetlosti (puni spektar). U tradicionalnoj poljoprivredi se zemljište koristi kao posrednik/rezervoar iz kog biljka izvlači hranjive mineralne sastojke. Ali sama zemlja nije od suštinskog značaja za rast biljke. Kada se mineralni sastojci iz zemljišta rastvore u vodi, korenje biljke je u stanju da ih apsorbuje. Oni se mogu davati i direktnim putem biljci, bez korišćenja zemljišta kao prenosnika/posrednika.

Ovu prirodnu činjenicu su otkrili naučnici već u sedamnaestom vek. Sir Francis Bacon je još 1627. godine pisao na ovu temu u svojoj knjizi “Sylva Sylvarum”. Kasnije je Eric Stoner prvi napravio hidroponski sistem i od tog trenutka se ova naučna grana počela razvijati. U 1699. godini je engleski geolog John Woodward zvanično objavio i naučne rezultate svojih ispitivanja hidroponskog sistema. Otkrio je da biljke u manje čistoj vodi rastu bolje nego biljke u destilovanoj vodi. U 1842. godini je napravljen i konačan spisak od devet elemenata za koje se smatralo da su od suštinskog značaja za rast biljke. Ovaj spisak su sastavili nemački botaničari Julius von Sachs i Wilhelm Knop. Sve ovo je rezultiralo time da se između 1859. i 1865. razvije tehnika gajenja biljki bez korišćenja zemlje. Gajenje biljki bez korišćenja zemlje, u mineralnim vodenim rastvorima, dobilo je naziv “Solution culture – (Biljne) kulture u rastvoru” i brzo je postalo standardni deo istraživanja i nastave. “Solution culture” se sada smatra tip hidroponike gde se hranjivi sastojci (minerali) direktno iz vode prenose u biljke. Znači, bez korišćenja bilo kakvog posrednika (recimo, mineralne vune, glinenih kuglica, šljunka, ljuske (komine) kokosovog oraha itd.).

Na žalost, u sadašnje vreme se još uvek koristi kao glavni način proizvodnje “zemljoradnja”, iako šteti okruženju. Danas je već 80% poljoprivredno pogodnog zemljišta u svetu u upotrebi, a oko 15% tog zemljišta je neupotrebljivo zbog lošeg upravljanja. Poljoprivreda takođe već sada koristi 70% svih dostupnih slatkovodnih tokova u svetu za navodnjavanje. Obradom zemljišta takva voda postaje neupotrebljiva za piće, usled zagađenja veštačkim đubrivom, pesticidima, fungicidima i herbicidima. Ne samo što voda postaje nepogodna za piće, takva voda još dodatno truje prirodu i sav živi svet u njoj. Sa druge strane, monokulture i veštačko đubrivo iscrpljuju i uništavaju plodno tlo. Dodatno se još zagađuje vazduh i truje atmosfera sagorevanjem fosilnih goriva u mašinama za obradu zemljišta. Razbacuju se, troše i zagađuju prirodni resursi planete. Recimo, zemljoradnik nikad ne može baš tačno da odredi koliko vode je potrebno biljci; to radi po iskustvu i otprilike. Pored toga je i zavisan od vremenskih uslova i klime. Jedan od najvećih problema u zemljoradnji je prekomerno ili nedovoljno navodnjavanje. Ako se prekomerno zalije, biljka neće imati dovoljan pristup kiseoniku; ako se premalo zalije, biljka će izgubiti sposobnost da transportuje hranjive materije. Pored svega ovoga, korenje biljke već nema optimalan/konstantan pristup kiseoniku, pošto se gaji u zemlji (okruženo je zemljom).

U hidroponskom sistemu, korenje biljke ima konstantan pristup kiseoniku i biljka ima pristup tačno onolikoj količini vode i hranjivih sastojaka (mineralnog rastvora) koliko joj je potrebno (sve se automatskim sistemima meri i dozira; a svi eventualni viškovi tekućine i minerala, što izađu iz biljke, se mere, sakupljaju, recikliraju i vraćaju u sistem). Količina svetlosti (pun prirodni spektar) što biljka dobiva je uvek optimalna, kao i vlažnost vazduha i klima. Biljke su zaštićene, kao i ljudi, od vremenskih/klimatskih uslova. Na ovakav način se mogu slobodno i nesmetano zdravo razvijati. Više nisu vezane za klimatsko područje, klimatske uslove, sezone, plodnost zemljišta itd. Na ovaj način se povećava i njihova produktivnost, doprinos i kapacitet. Povećava se kvalitet, količina i zdravlje samog uroda.

Optimalan hidroponski sistem koristi oko 90% manje vode nego što se koristi obrađivanjem zemljišta (čak i sistemom kap po kap). Produktivnost je višestruko veća. Hranjiva vrednost voća i povrća je veća, ne koristi se veštačko đubrivo i štedi se i čuva voda.

preuzeto sa: www.ekologija.rs

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Postanite naš član

Svaki registrovani član (voćar) može postaviti neki svoj članak o voćarstvu, a najstariji i najaktivniji članovi, ako žele, mogu raditi u moderaciji sajta.